Šta to meri bruto domaći proizvod (BDP)
Ekonomski rast je podigao životni standard širom sveta. Međutim, moderne ekonomije su izgubile iz vida činjenicu da standardna metrika ekonomskog rasta, bruto domaći proizvod (BDP), samo meri veličinu nacionalne ekonomije i ne odražava blagostanje nacije. Ipak, kreatori politike i ekonomisti često tretiraju bruto domaći proizvod, odnosno BDP po glavi stanovnika u nekim slučajevima, kao sveobuhvatnu jedinicu koja označava razvoj nacije, kombinujući njen ekonomski prosperitet i društveno blagostanje. Kao rezultat toga, smatra se da su sve politike koje rezultiraju ekonomskim rastom korisne za društvo. Da li je to stvarno baš tako?
Šta je bruto domaći proizvod
Bruto domaći proizvod (BDP) meri monetarnu vrednost finalnih dobara i usluga proizvedenih u nekoj zemlji u datom vremenskom periodu – onih koje kupuje neki krajnji korisnik. Obuhvata svu proizvodnju generisanu unutar granica zemlje. BDP se sastoji od dobara i usluga proizvedenih za prodaju na tržištu, a uključuje i neku netržišnu proizvodnju, kao što su ulaganja u odbranu ili obrazovanje, koja se finansiraju iz budžeta.
S druge strane, nisu sve proizvodne aktivnosti uključene u BDP. Na primer, neplaćeni rad (kao što je onaj koji obavljaju volonteri ili domaćice kod kuće) i aktivnosti na crnom tržištu nisu uključeni, jer ih je teško izmeriti i precizno proceniti. To znači, na primer, da bi pekar koji proizvodi veknu hleba za kupca doprineo BDP-u, ali ne bi doprineo BDP-u ako bi istu veknu ispekao za svoju porodicu (iako bi se sastojci koje je kupio računali).
Bruto domaći proizvod u zemlji obično izračunava nacionalna agencija za statistiku, koja prikuplja informacije iz velikog broja izvora. Većina zemalja sledi utvrđene međunarodne standarde. Međunarodni standard za merenje BDP-a sadržan je u Sistemu nacionalnih računa iz 1993. godine, koji su sastavili Međunarodni monetarni fond, Evropska komisija, Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj, Ujedinjene nacije i Svetska banka.
Šta je realni BDP
Jedna stvar koju ljudi žele da znaju o ekonomiji je da li njena ukupna proizvodnja dobara i usluga raste ili se smanjuje. Ali, pošto se podaci za BDP prikupljaju po tekućim ili nominalnim cenama, ne mogu se porediti dva perioda bez prilagođavanja inflacije. Da bi se odredio „stvarni“ BDP, njegova nominalna vrednost mora da se prilagodi kako bi se uzele u obzir promene cena, da bismo mogli da vidimo da li je vrednost proizvodnje porasla zato što se proizvodi više ili jednostavno zato što su cene porasle. Statistički alat koji se zove deflator cena koristi se za prilagođavanje BDP-a sa nominalnih na stalne cene.
Bruto domaći proizvod je važan jer daje informacije o veličini privrede i o tome kako ekonomija funkcioniše. Stopa rasta realnog BDP-a se često koristi kao pokazatelj opšteg zdravlja privrede. U širem smislu, povećanje realnog BDP-a se tumači kao znak da privreda ide dobro. Kada realni BDP snažno raste, zaposlenost će se verovatno povećavati, jer kompanije zapošljavaju više radnika za svoju proizvodnju i ljudi imaju više novca u džepu. Kada se BDP smanjuje – zaposlenost obično opada.
Šta bruto domaći proizvod ne otkriva
Takođe je važno razumeti šta nam BDP ne može pokazati. Bruto domaći proizvod nije mera ukupnog životnog standarda ili blagostanja jedne zemlje. Iako se promene u proizvodnji dobara i usluga po osobi (BDP po glavi stanovnika) često koriste kao mera da li je prosečni građanin u nekoj zemlji u boljem ili lošijem položaju, ona ne obuhvata stvari koje se mogu smatrati važnim za opšte dobro.
Tako, na primer, povećanje proizvodnje može doći po cenu štete po životnu sredinu. Takođe, može uključivati smanjenje slobodnog vremena ili iscrpljivanje neobnovljivih prirodnih resursa. Većina tih eksternih troškova spada u kategoriju takozvanih tehničkih eksternalija – indirektni efekti utiču na potrošnju i proizvodne mogućnosti drugih, ali cena proizvoda ne uzima u obzir te eksterne efekte. Kao rezultat toga, postoje razlike između privatnih prihoda u odnosu na troškove za društvo u celini.
U slučaju zagađenja – čestog primera negativnog eksternog efekta – zagađivač donosi odluke zasnovane samo na direktnim troškovima i mogućnostima za profit od proizvodnje i ne uzima u obzir indirektne troškove za one koji su oštećeni zagađenjem. Indirektni troškovi, recimo u slučaju vlasnika kuće u blizini rudnika ili željezare, uključuju smanjen kvalitet života i veće troškove zdravstvene zaštite. Takođe, zagađenje smanjuje i proizvodne mogućnosti u okruženju kada šteti aktivnostima kao što su poljoprivreda i turizam. Indirektne troškove ne snosi proizvođač, pa se stoga ne prenose na krajnjeg korisnika robe koju proizvodi zagađivač, a društveni ili ukupni troškovi proizvodnje su veći od privatnih troškova. Odnosno, društvo u celini od takvog proizvođača dugoročno ima više štete nego koristi, bez obzira na njegov doprinos rastu BDP-a.
Dakle, degradacija životne sredine je značajan eksterni efekat koji mera BDP-a nije uspela da iskaže. Proizvodnja više dobara doprinosi BDP-u privrede bez obzira na ekološku štetu koju je pretrpela zbog toga. Bruto domaći proizvod pozitivno računa automobile koje proizvodimo, ali ne uzima u obzir emisije CO2 koje ti automobili emituju; dodaje kao vrednost napitke sa šećerom koje prodajemo, ali ne oduzima zdravstvene probleme koje oni izazivaju; uključuje vrednost izgradnje novih fabrika, ali ne i uništavanje poljoprivrednog zemljišta na prostoru gde se grade. Baš kao što je to rekao Robert Kenedi u svom čuvenom predizbornom govoru 1968. godine, da BDP meri sve – osim onoga što život čini vrednim truda.
Da li je visok udeo SDI znak slabosti
Strane direktne investicije (SDI) mogu se opisati kao novac koji kompanija ulaže u zgrade, fabrike, mašine ili drugu infrastrukturu van matične zemlje kompanije. Ulažući na međunarodnom nivou, kompanija može da dobije sirovine i radnu snagu koje su joj potrebne za svoje proizvodne procese. Ulaganje u zemlju u razvoju je isplativo, jer su cene često niske, a propisi blagi.
Visok udeo stranih direktnih investicija u nacionalnom dohotku češće je znak slabosti zemlje domaćina, nego njene snage. Jedna upečatljiva karakteristika tokova SDI je da je njihov udeo u ukupnim prilivima veći u rizičnijim zemljama. Postoje i neki dokazi da je udeo je veći u zemljama gde je kvalitet institucija niži. Direktne strane investicije se često posmatraju kao ekonomski blagoslov za zemlje u razvoju. Međutim, relevantna istraživanja otkrivaju da stimuliše iscrpljivanje resursa, istovremeno podstičući zavisnost od prihoda ostvarenog tim iscrpljivanjem.
Raspodela bruto domaćeg proizvoda
Godinama su ekonomisti radili na razvijanju načina merenja opšteg blagostanja i poređenja u različitim zemljama. Glavni pokazatelj su razlike u prihodima ili bruto domaćem proizvodu po osobi. Ali, ekonomisti odavno znaju da je BDP nesavršena mera blagostanja, računajući samo vrednost dobara i usluga kupljenih i prodatih na tržištima.
Kvalitet života takođe zavisi od raspodele BDP-a među stanovnicima neke zemlje, a ne samo od ukupnog nivoa. Na primer, bruto domaći proizvod ne odražava da li je ekonomska raspodela pravična. Rastuće raslojavanje tokom nedavne pandemije – kada su najbogatiji Amerikanci ostvarili neviđen rast prihoda, a desetine miliona porodica izgubile prihode – nije imalo vidljiv uticaj na nivo BDP-a u toj zemlji.
U pokušaju da uzmu u obzir i ostale faktore, Ujedinjene nacije izračunavaju indeks humanog razvoja, koji je zbirna mera prosečnog postignuća u ključnim dimenzijama ljudskog razvoja: dug i zdrav život, znanje i pristojan životni standard. Postoje i drugi pokušaji da se objasne neki od nedostataka BDP-a, kao što su indikator istinskog napretka i bruto nacionalni indeks sreće, ali i oni imaju svoje kritičare.
Iako je bruto domaći proizvod koristan u cilju merenja kratkoročnog ekonomskog učinka, često je pogrešan pokazatelj nacionalnog napretka. Vreme je da priznamo ograničenja BDP-a i proširimo pokazatelje ekonomskog napretka tako da uzmemo u obzir kvalitet života društva.
Znamo da priča nije tako jednostavna, te da fokusiranje isključivo na BDP i ekonomsku dobit za merenje razvoja ignoriše negativne efekte ekonomskog rasta na društvo, kao što su zagađenje prirode i nejednakost prihoda. Zato mere razvoja ne mogu biti bazirane samo na rastu bruto domaćeg proizvoda i moraju da prevaziđu negativnu fiksaciju isključivo ka otvaranju što većeg broja fabrika i višoj proizvodnji. Razvoj mora biti usklađen sa aspektima života koje građani istinski cene i koji doprinose ukupnom boljitku u društvu.
